Sistema, medicina i život

17.4.2011 15:33

Što više učim... Više shvatam koliko ne znam. Prvi put sam se susrela sa Sistemom kada sam otpočela novu fazu u svom životu, one godine kad sam upisala medicinsku školu. Iako još uvek u srednjim dvadesetim godinama pomišljala sam da sam već proživela dosta i da iako još ima stvari za učenje, one su u osnovi akademske, lake za usvajanje kroz rad i učenje.

Autor teksta je doktor medicine zaposlena u vojsci.

Po mom shvatanju, postati dobar doktor se postajalo prihvatanjem znanja i usavršavanjem neophodnih veština i tehnika koje su potrebne za obavljanje lekarskih dužnosti. Takav je bio i moj početni pristup Sistemi... Kao nosilac crnog pojasa i u Tekvondou i u Karateu i trenirajući i druge stilove kao Kung Fu i Džiudžicu, znala sam ako samo budem naučila veštine/tehnike koje sam videla da izvodi Vladimir i neki od njegovih starijih instruktora, da ću bez sumnje moći da se odbranim u bilo kojoj situaciji. U redu, znam da se neki od vas starijih učenika već smejete zbog naivnosti ovakvih izjava, da je velik broj vas došao zbog toga što je to izgledalo kul, izgledalo ekstremno ubojito i efikasno ili ste hteli izazov ili možda da ga sami date... Hmmm možda čak i sam Vlad? I sigurna sam da ste brzo uvideli da i nije baš tako.

Da li se sećate frustracije kada ste pitali starijeg učenika ili instruktora da vam "pokaže taj pokret" ili ga pitali "kako je to uradio"? Ili možda kada ste pitali neko dublje pitanje i dobili odgovor "samo diši" ili "kreći se" ili ako smem da spomenem "moli se". Kao pripadnik vojske već nekoliko godina pretežno sa iskustvom u službi van zemlje, sećam se razmišljanja: "Ovde je sad stil koji izgleda ekstremno efikasno za postizanje onoga što je potrebno". Tako da mi je bilo prosto neshvatljivo kada mi je prilikom susreta s Vladimirom rečeno da se "opustim", "da prestanem da se bijem" i da "dišem". Nije mi bilo jasno kako neko s toliko vojnog iskustva može da kaže takve stvari i pritom zadrži ozbiljan izraz lica.

Pomišljala sam čak da me možda nije shvatio ozbiljno; da možda nije razumeo da stvarno hoću i da mi je bilo potrebno da naučim da bih se odbranila. Dobro sad, nekoliko godina kasnije, znam, kako sam malo tada znala; o životu, o medicini, pa čak i o samoj sebi. Za mnoge od nas, koji treniramo Sistemu, sad već iskusnih, Vlad je u stanju da vidi šta nam je potrebno bolje od nas samih. Njegova neverovatna sposobnost da na najiskreniji način kaže dovoljno da te natera da razmišljaš (često duže vreme) mi je najviše pomogla u napredovanju; ne samo što se vežbanja Sisteme tiče već i na ličnom planu takođe.

Jedan od najfascinantnijih aspekata koje sam naučila o Sistemi je kako je čvrsto bazirana na prirodnim fiziološkim aspektima tela. Kao student medicine, o fiziologiji sam slušala na časovima i neprekidno se obraćala knjigama da bih videla da li su ove tvrdnje u Sistemi bazirane na naučnim činjenicama. Mogu vas uveriti da nikad nisam čula tvrdnju o fiziologiji koju je dao senior Sistema instruktor za koju sam pronašla da je netačna.

Najčešće, sećam se diskusije na seminaru, gde je Konstantin postavio pitanje o zadržavanju disanja. U osnovi, njegov odgovor je bio da to nije štetno... Da najgora stvar koja se može desiti je da se možete onesvestiti i početi da dišete ponovo. Sa fiziološke tačke gledišta, ovo je apsolutno tačno (sve dok imate bezbedan prostor da to radite gde nećete udariti glavu ili se povrediti ako padnete). Mogu da idem u dubinu u vezi fizioloških receptora za kiseonik, i kako oni deluju na naše disanje, ali ne želim da vam dosađujem sa detaljima. Umesto toga bolje da vam dam jedan primer...

Često, roditelji dovode dete da ga pregleda lekar, zabrinuti što njihovo dete zadržava svoj dah kad je ljuto, postane crveno, ljubičasto i ponekad se i onesvesti. Kao lekar, ja jednostavno razuveravam roditelje da ovo nije neobično za veoma malo dete koje ima nastup besa. Dete ovako neće nauditi sebi i da će odmah početi da diše ako se onesvesti, jer od tog trenutka gubi svoju voljnu kontrolu. To je vrlo uznemirujuće za roditelje, koji, prirodno, reaguju posle toga grleći dete i pokazujući veliku brižnost; ovako ohrabrujući detetovo "tražim pažnju" ponašanje.

Odrasli takođe imaju ovu vrstu ponašanja - za odrasle je, za razliku od male dece, ono ograničeno strahom. Malo dete se ne plaši da će prestati da diše, za razliku od odraslog čoveka. Mnogi odrasli ne mogu da kontrolišu svoj strah i paniku dovoljno dugo da bi zadržavali dah dok se ne onesveste. Sistema vežbe disanja nam pomažu da se suočimo sa ovim strahom i prevaziđemo ga.

Sistema sad prožima svaki aspekt mog života. Bilo da smirujem svoju uznemirenu decu, držim ruku umirućeg pacijenta ili govorim o strahu, pomažući pacijentu da se nosi s bolom kroz disanje, pomažući vojniku da se opusti pre akcije, ili koristim minimum napora i pokreta da izvučem pištolj i povučem okidač - sve se vraća na jednostavne, ali duboke reči, koje sam čula prvog dana i od tada na skoro svakom treningu: "Diši... kreći se... opusti se... prestani da se biješ... moli se". Zaista sam blagoslovena i zahvalna da imam ovo znanje, jer ono znači da ima još toliko toga da se uči i da je ovo divno putovanje u nova otkrića stvarno tek započelo. 

 

Prevod Dalibor Škorić, Sistema klub Hrast

Add comment

Sigurnosno pitanje: Na maskirnoj šari po ivicama ekrana, koja boja preovladjuje - crna, crvena, zelena ili plava (upiši malim slovima latinicom) *

Security question: Be so kind to retype word zelena into the textbox.